U decembru 2009. godine održana je konferencija predstavnika lokalnih Socijalno-ekonomskih saveta, u prilogu su zaključci sa konferencije.

SOCIJALNI DIJALOG NA LOKALNOM NIVOU U SRBIJI

Zaključci i preporuke konferencije Švajcarske organizacije za pomoć svetu rada, održane u Kragujevcu 04. decembra 2009. godine

Cilj konferncije bio je da se uspostavi mreža između socijalno-ekonomskih saveta na lokalnom nivou, podstakne njihovo osnivanje i rad, uspostavi redovna razmena informacija i iskustava ali i redovna i kvalitetna razmena informacija između lokalnog i nacionalnog nivoa.

Socijalni dijalog u Srbiji na lokalnom nivou, odnosno na nivou lokalnih samouprava je veoma nerazvijen, ne samo kada se gleda broj registrovanih[1] socijalno-ekonomskih saveta, već i kada se analizira sadržaj socijalnog dijaloga, kapaciteti aktera i što je najvažnije efekti.

Švajcarska organizacija za pomoć svetu rada (engl: SLA) je u junu 2005. godine pokrenula projekat pod nazivom „Podrška socijalnom dijalogu u Srbiji“, koji je upravo kao jedan od osnovnih ciljeva imao unapređenje socijalnog dijaloga na lokalnom nivou, podizanje kapaciteta aktera socijalnog dijaloga i promovisanje ideje socijalnog dijaloga u javnosti, odnosno koristi koje iz tog procesa proizilaze.

Situaciju u lokalu karakterisalo je (i u velikoj meri još uvek karakteriše) nekoliko činjenica:

• Nedostatak političke volje kod predstavnika većine lokalnih vlasti da učestvuju u procesu socijalnog dijaloga kako insitucionalnog tako i vaninstitucionalnog.[2]
• Slaba struktura poslodavačkih udruženja (kratka predistorija udruživanja i nedovršena svojinska transformacija) i u situacijama kada su spremni da učestvuju u socijalnom dijalogu (mali broj zaposlenih u preduzećima koja su udružena u poslodavačka udruženja i nerazvijene stručne službe na lokalu)
• Glavni zagovornici socijalnog dijaloga i inicijatori osnivanja saveta su bili sindikati, ali često u međusobnom sukobu i bez dovoljno realne moći da „ubede“ ostale aktere. Takođe stručni kapaciteti sindikata na lokalu ostaju ograničeni mahom zbog finansijskih razloga.
• Neinformisanost šire javnosti o prednostima efektivnog socijalnog dijaloga ali i loša iskustva, odnosno ograničeni dometi socijalnog dijaloga u prethodnom periodu.
• Nepostojanje prethodnog iskustva u vođenju zajedničkih tripartitnih projekata i postizanju konsenzusa.
• Neredovni sastanci/konsultacije na tripartitnom nivou i uglavnom inicirani od strane partnerske organizacije sa kojom se realizuje projektna saradnja.

Ove nalaze potvrđuje i istraživanje „Stanje socijalnog dijaloga na lokalnom nivou u Srbiji – istraživanje kapaciteta socijalnog dijaloga u 10 opština u Srbiji“ koje je SLA sprovela 2006. godine,[3] a koje je između ostalog ukazalo i na činjenicu da ne postoji direktna i stalna veza, odnosno barem razmena informacija između socijalno-ekonomskih saveta na lokalu i Republičkog nivoa.

Uzimajući u obzir sve navedeno, kao i iskustva izneta od strane učesnika konferencije (tripartitna struktura) zaključci i preporuke su sledeći:

1. Lokalne samouprave treba da ispune zakonsku obavezu i obezbede materijalno-tehničke uslove za rad socijalno-ekonomskih saveta. Da se to ne bi svelo samo na obezbeđivanje kancelarija i kompjuterske opreme potrebno je u budžet grada uvrstiti sredstva neophodna za konkretne aktivnosti saveta, ali i za rad stručnih lica i sekretara.
2. Bez obzira da li se radi o registrovanom ili samo osnovanom savetu koji će u perspektivi biti registrivan potrebno je da se nakon potpisivanja sporazuma i donošenja poslovnika o radu usvoji plan rada u kojem bi se definisale konkretne aktivnosti, odgovornosti, vremenski okviri i sredstva. Gde god je to predviđeno sporazumom o osnivanju potrebno je aktivirati radne grupe. Na ovaj način bilo bi moguće izvršiti ocenu urađenog i direktno prozvati na odgovornost one koji su preuzeli konkretne obaveze. Stručne analize koje bi bile rezultat rada radnih grupa obezbedile bi da se podigne nivo rasprava na sednicama saveta kroz argumentovane diskusije potkrepljene materijalima.
3. Socijalni partneri treba da u skladu sa zakonom dokažu svoju reprezentativnost jer to omogućuje registraciju saveta i dobijanje statusa pravnog lica, pa tako i mogućnost konkurisanja za finansijska sredstva od domaćih i stranih donatora. Ovo naravno ne treba da znači sa saveti ne mogu da funkcionišu i pre registracije, jer je i samo potpisivanje sporazuma o osnivanju osnov da se dobra volja aktera iskoristi za redovne tripartitne konsultacije i aktivnosti od interesa za građane u lokalnoj zajednici.
4. Veliku pažnju treba posvetiti sadržaju socijalnog dijaloga na lokalu, on mora obuhvatiti ključna pitanja lokalnog ekonomskog razvoja, odnosno sva pitanja iz nadležnosti lokalne samouprave, a ne rasipati energiju i sredstva na teme koje nisu u nadležnosti lokalnih aktera.
5. Socijalni partneri preko svojih krovnih organizacija mogu da uzmu učešće u pitanjima koja su od značaja na nacionalnom nivou.
6. Konstatnta promocija socijalnog dijaloga u lokalnoj zajednici kroz primere dobre prakse i angažovanje lokalnih medija.
7. Jačanje međusobnog poverenja između aktera socijalnog dijaloga kroz akcije od zajedničkog interesa/zajednička odgovornost – tripartitni projekti.
8. Konstantno podizanje kapaciteta aktera socijalnog dijaloga, za kompetentno učešće u socijalnom dijalogu.
9. Umrežavanje sa nevladinim organizacijama, univerzitetom, donatorskim organizacijama i medijima od značaja je za jačanje kapaciteta socijalnih partnera na lokalnom nivou.
10. Jednom godišnje održavanje konferencije lokalnih socijalno-ekonomskih saveta sa ciljem međusobne razmene iskustava i materijala, kao i razmene mišljenja i informacija sa Republičkim socijalno-ekonomskim savetom, a pod pokroviteljstvom SLA kancelarije u Beogradu.
11. Iako Republički Socijalno-ekonomski savet po zakonu nema nadležnosti nad lokalnim savetima potrebno je uspostaviti redovnu razmenu informacija i razmenu stručnih kapaciteta po određenim temama, kao i razmenu istraživačkih radova i stručne literature.
12. Razvoj saradnje Stalnih radnih tela Republičkog saveta sa stalnim radnim telima saveta u lokalu.
13. Pomoć Sekretarijata Republičkog saveta pri izradi dokumenata i planova neophodnih za rad lokalnih saveta.
14. Bez obzira što Republički savet objavljuje planove rada, izveštaje, najvažnije rezultate sednica i ostala dokumenta na svojoj internet prezentaciji[4] potrebno je i na direktniji način informisati aktere socijalnog dijaloga na lokalnom nivou o radu i odlukama Republičkog saveta, pa je kao jedno od mogućih načina i dostavljanje šestomesečnog pregleda aktivnosti na lokalni nivo.

Konferenciji u Kragujevcu prisustvovalo je ukupno 35 učesnika: predstavnici poslodavačkih i sindikalnih organizacija, Ministarstva rada i socijalne politike, kao i Republičkog i Pokrajinskog saveta. Gradovi koji su bili učesnici konferencije su: Kragujevac, Užice, Šabac, Leskovac, Arilje, Subotica, Soko Banja i Novi Bečej.

Januar, 2010. godine

Švajcarska organizacija za pomoć svetu rada

Kancelarija u Beogradu